SEKUNDARNA LIKVIDACIJA

Dok čekamo stečajnu presudu 12.juna.2026, kao žrtva giljotinu, koja će ovaj grad počistiti sa liste rudom bogatih industrijskih centara, ne mogu da ne izrazim svoje iskreno saučešće potomcima žrtvama ratnih i mirnodobskih vremena i kratko iskažem svoj stav o sadašnjem stanju kao pogled sa litice u provaliju koja nas vuče u svoj bezdan.

Eto, nekada se ovde "rudnik" pisao velikim  početnim slovom, iz nekakvog poštovanja prema onome što nam je svima dao, ali to u budućnosti to sigurno neće biti, uz ovakvu politiku i struku.

Iako je - Okružni privredni sud u Prijedoru formalno donio rješenje o privremenim mjerama obezbjeđenja, zabranjujući raspolaganje imovinom bez njene saglasnosti na terenu oko rudnika "Omarska", u toku je završni čin antinarodne pljačke duge od 22 godine (2004-2026), mada je još ima živih poznavaoca koji su naznake ovoga videle u prvim godinama otvaranja rurnika "Omarska".

 

Organizatori posla 80-ih, su preneli svoja "znanja i veštine" na one koji će ponovo otvarati radove 2004-e, ali se vještina prenosila do ovih danas, kojima je stečajna upravnica povjerila rudnik na čuvanje, što očigledno dovodi u pitanje funkcije i istinske želje svih onih koji još vode kolo.

Kada se završi čerupanje iz kopa - čeka nas plavljenje u kopu i može se desiti i u sušnim mesecima, jer je njima jesen daleko, a kada se završi čerupanje rudnika - uzalud će biti pominjati da je obaveza koncesionara i izvođača rudarskih radova da izvrši uređenje terena (rekultivaciju), kako propisuje zakon o rudarstvu u ovoj i u drugim civilizovanim državama.

Još je Petar Kočić, u vreme austrougarske vladavine nad Serbskijem zemljama, pisao o ovom kolonijalnom pravnom i ekonomskom fenomenu, opisao i kritikovao suštinsku matricu koju je na neki najljudskiji domaćinski način donešena u Jazavcu pred sudom.

Skoro sve ostalo je isto do dana današnjeg, izuzev imena aktera. Kroz sve epohe, imperije i vlasničke odnose: okupatorska i zločinačka korporaciona aparatura i kolonijalni upravnik isisavaju iscrpna prirodna bogatstva (mineralne i ljudske resurse), dok im domaća politička elita verno služi kao zakonsko pokriće u zamenu za procente, monete i zlatnike.

Domaći čovek, rudar i seljak, ostaje obespravljen, potcenjen, ponižen, da živi u neimaštini do kraja svog kratkog veka, strepeći da je nešto skrivio.

Ona grupa neljudi i podrepaša, što prodadoše okupatoru veru za večeru, doživeše ličnu i porodičnu propast uz malo zakašnjenje, taman toliko da stignu da podmite sve oko sebe materijalnim sredstvima za malo obraza.

autor: Mikanović Radenko, 01.jun.2026

[za svako preuzimanje delova teksta odgovarate samima sebi]